уторак, 08. фебруар 2011.

Poslednji vrisak Reinalda Arenasa


Progonjeni kubanski pisac koji je izvršio samoubistvo pre dvadeset godina, za svoju smrt direktno je optužio Fidela Kastra

Pre no što padne noć (Antes que anochezca) jeste autobiografska priča o stradanju Reinalda Arenasa kao intelektualca i homoseksualca na Kubi, zemlji pod komunističkim režimom, iz koje je pisac na kraju uspeo da pobegne i zatraži azil u SAD, gde je i preminuo.
Reinaldo mi je rekao da ne želi da se vrati u bolnicu, priseća se njegov književni agent Tomas Kolči. Hteo je da provede svoje poslednje dane na plaži. Pozvao sam ga da mu kažem da će ga jedan prijatelj odvesti u Majami, ali zakasnio sam. Bilo je to 7. decembra 1990. godine. U svojoj kući na Menhetnu, autor Čudesnog sveta (El mundo alucinante) popio je dovoljno pilula i alkohola da okonča svoj život već razrušen mnogobrojnim bolestima prouzrokovanih sidom.
Bio je revolucionar a zatim i kontrarevolucionar u kubanskoj revoluciji boreći se protiv progona homoseksualaca i ideološke represije. Da bi izašao iz zatvora, morao je da obeća da će prestati da bude to što jeste i da će pisati optimistične romane, kako je sam napisao u autobiografiji, romanu Pre no što padne noć.
Pre priznanja, imao sam velikog prijatelja – svoj ponos. Posle priznanja, nije mi ostalo ništa. Izgubio sam dostojanstvo i pravo na buntovništvo, napisao je. Sad sam ostao sam sa svojom propašću. Niko ne shvata dubinu mog očajanja u toj ćeliji.
 Bio je jedino dete Oneide Fuentes, devojke sa sela koja je ostavljena nakon što je zatrudnela. Arenas se rodio u Agvas Klarasu, provinciji na istoku Kube, 16. jula 1943. godine i proveo je detinjstvo na selu u velikoj bedi. Prvi ukus koga se sećam jeste ukus zemlje, pripovedao je. Bio sam mršavo dete, ali s pupavim stomakom jer su mi u njemu rasle gliste od tolike pojedene zemlje.  
Njegov deda, seljak osiromašen pod diktaturom Fulhensija Batiste, bio je podozriv prema revolucionarima koji su predstavljali taj režim. Arenas se divio njegovim liberalnim i antireligioznim ubeđenjima dok ga je slušao kako naglas čita liberalni časopis Boemija. Svi su oplakivali dan kad je porodica izgubili imanje i morala da se preseli u Olgin.
Tamo je Arenas, još nejaki dečak, radio i po dvanaest sati dnevno u fabrici. Tamo je počeo da sanja o pobuni i svom pridruživanju pobunjenicima. Tamo je takođe počeo i da piše.
  
 Od revolucionara do prognanika 
 Bilo mu je četrnaest godina kad je pokušao da se pridruži revolucionarima u planini Sijera Maestra. Nakon pobede Fidela Kastra, dobio je stipendiju za školovanje u vojnom kampu pretvorenom u poljoprivrednu školu i nakon što je diplomirao 1961. godine, odselio se u Havanu. Radio je u Nacionalnom institutu za agrarnu reformu, potom u Narodnoj biblioteci. Usput je, 1967, izdao Selestino pred zorom (Celestino antes del alba). Delo je izazvalo polemike. Prvobitno je bilo uvršteno na konkurs Nacionalne unije pisaca i umetnika Kube, na čijem je čelu bio Aleho Karpentijer, ali je potom zabranjeno jer poetika ispunjena fantastikom, udaljena od realizma, nije doprinosila uspostavljanju revolucionarne svesti.  
 To je jedino delo koje je Arenas objavio na Kubi. Kad je dobio nagradu Mediči u Francuskoj za najbolji strani roman, piščeva sudbina je zapečaćena.  
Arenasovi romani su se objavljivali van Kube zahvaljujući slikaru Horheu Kamaču, koji ih je prenosio u Francusku. Jedna knjiga priča, Zatvorenih očiju (Con los ojos cerrados), izašla je u Urugvaju. Bio sam na nišanu policije, pisao je u svojim memoarima, jer sam se drznuo da krišom iznesem iz zemlje dela i objavim ih bez dozvole Nikolasa Giljena, predsednika Unije pisaca i umetnika Kube.
Mržnja je rasla u Arenasu iz dana u dan.
Uhapšen je zbog trivijalnog događaja – seksa na plaži. Ali uspeo je da pobegne. Plutao je po moru u gumi, pokušao da uđe u američku vojnu bazu Gvantanamo, krio se u kući svoje majke, vratio u Havanu da traži azil u nekoj ambasadi.
Dok je bio u bekstvu, napisao je Očajničko saopštenje upućeno Crvenom krstu, OUN-u, Unesku. Kad je ono objavljeno u francuskom dnevniku Figaro, policija je stisla redove. Pronašli su ga na klupi na trgu kako čita Homerovu Ilijadu.

Zatvor i Marijel
Kad su ga uhapsili, zatražio je papir i olovku. Moja ispovest je bila dugačka, pričao sam o svom životu i svojoj homoseksualnosti koje sam se odricao. O tome kako sam postao kontrarevolucionar, o svojim ideološkim slabostima i prokletim knjigama koje više nikad neću pisati, opisao je u Pre no što padne noć.
Odslužio je kaznu i kad je izašao iz zatvora, zatekao je prazno mesto na kom je krio rukopis svoje knjige Opet more (Otra vez el mar). Policajac mu je pokazao da su zaplenili rukopis. U napadu besa, napisao je ponovo roman na pozajmljenoj mašini.
Grozničavo je tražio način da ode iz zemlje kada je 5. aprila 1980. autobus na liniji 32 srušio ogradu Ambasade Perua u Havani kako bi šofer i putnici zatražili politički azil. Više od 10.000 Kubanaca pohrlilo je u dvorište i zgradu ambasade sledećih dana. Tada je otvorena luka Marijel i Kastro je izjavio da su ti ljudi podrivači režima i da bi voleo da sva ta gamad ode s Kube, pisao je Arenas.
Obični kriminalci i psihijatrijski slučajevi, homoseksualci i tajni agenti, to je svetina koja se tiska u Marijelu, tako je govorila propaganda. Ali 130.000 je tada otišlo, to je najveći egzodus sa ostrva. Da bi dobio propusnicu, Arenas se izjasnio kao homoseksualac.
Bežeći kao u holivudskom filmu, Arenas je prepravio slovo u prezimenu u Arinas kako ga ne bi pronašli u spiskovima i uspeo je da se ukrca na brod. Kad su vlasti otkrile prevaru, već je bio na pučini. Izdržao je tri dana na otvorenom moru bez vode i hrane, okružen ajkulama. 

Duboka tuga
U Sjedinjenim Američkim Državama otkrio je da se ni tamo ne krije raj, kao ni na bilo kom mestu na svetu. Znao sam da je i kapitalistički sistem gluv i podređen tržištu, pisao je. Razlika između komunizma i kapitalizma je u sledećem: oba sistema te šutiraju u dupe, s tim što u komunizmu moraš da aplaudiraš na to, a u kapitalizmu možeš da vrisneš kad te zaboli. Ovde sam došao da vrištim.
Iz Majamija se preselio u Njujork, bilo je to 80-ih godina prošlog veka, najrazulareniji period kroz koji je prolazio grad. Družio se s piscima, osnovao časopis Marijel, učestvovao u filmu koji se bavio progonom homoseksualaca na Kubi, pisao romane, dramske tekstove, poeziju, eseje i novinarske članke. Blistao je.  
Godine 1987. utvrdili su mu da je zaražen virusom HIV-a. Već mu je imunološki sistem bio veoma urušen i stalno je poboljevao. Ali uspeo je da se oporavi i vrati u stan na Menhetnu, gde je pred slikom Virhilija Pinjere, svog pokojnog prijatelja, rekao: Slušaj me sad. Potrebne su mi tri godine života da završim svoje delo, ono je moja osveta protiv sveg ljudskog roda
Početkom decembra 1990. posetio ga je kolumbijski pisac Haime Manrike i uverio se da mu je molba uslišena. Na stolu je ležala gomila rukopisa, hiljade i hiljade listova. Arenas je napisao Boju leta (El color del verano), poeme Leprozarijum (Leprosario) i Pre no što padne noć (Antes que anochezca).
Uverio se da Arenas i dalje priželjkuje isto: Voleo bih da doživim Kastrovo proterivanje iz Kube, ali to se neće desiti za mog života, rekao je.
Nikad nije prestao da vrišti 
Čak ni u oproštajnu pismu, gde je okrivio Kastra za svoju smrt. Patnje u izgnanstvu, muke progonstva, samoća i bolesti koje sam zakačio u tuđini, sigurno ne bih doživeo da sam mogao da živim slobodno u svojoj zemlji.

Tekst preuzet sa sajta infobae.com, autor Ines Gaos
Prevod sa španskog i lektura: Štrikla

Нема коментара:

Постави коментар