O Vremenu žena ruske spisateljice Jelene Čižove, romanu koji je nagrađen Ruskim Bukerom, a kod nas je objavljen u KOV-u, u prevodu Ljubinke Milinčić.
Jelena Čižova se nedavno i sama priključila onome što je postalo uobičajena zimska razonoda srednje klase u Rusiji: sunčanje u velikim hotelskim kompleksima u Egiptu. Zajedno sa svojom prijateljicom, takođe odraslom u Sankt Peterburgu, pridružila se reci ljudi koja se slivala u nepreglednu salu za ručavanje sa stolovima prepunim peciva i mesa koje se pušilo.
Najednom, obe su osetile nelagodu i ustuknule. Čižova je pitala svoju prijateljicu o čemu razmišlja. Ali nije morala. Delile su zajedničku prošlost: rođake koji su gladovali 872 dana za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada zvao Sankt Peterburg, kada su inženjeri u poljima oko grada eksplozivom pravili ogromne grobnice u koje su zakopavali tela umrlih.
Čižova je za trenutak imala osećaj da to obilje hrane gleda očima svojih rođaka na umoru. Budući da je rođena 1958. godine, ona je o opsadi učila iz sovjetskih udžbenika. Prema zvaničnoj istoriji, bila je to pobeda patriotizma. Prava, zastrašujuća istina doprla je do nje dok je krišom slušala majku i prabaku, koje su u opsadi izgubile veći deo porodice. Tihe razgovore dveju žena uz čaj.
Delovi ovih razgovora čine okosnicu romana Vreme žena, koji je osvojio Ruskog Bukera, najprestižniju književnu nagradu u zemlji. Čižova priča o tri starice koje ranih šezdesetih godina prošlog veka odgajaju devojčicu u jednom od državnih stanova, gde se svakodnevni poslovi pranja posuđa i veša prepliću sa sećanjem na progone i glad.
Reč je o iskrenom i emotivnom romanu, što posebno pada u oči na književnoj sceni kojom već dugo vladaju misaoni trikovi postmodernizma. Čižova se nada da su ruski autori najzad spremni da ukažu na dobro i zlo u sovjetskoj prošlosti. Za vreme Leonida Brežnjeva ljudi su u strahu okretali glavu od prošlosti, pod Putinom, kaže Čižova, strah je smenila ravnodušnost. „Većini ljudi to jednostavno više nije zanimljivo“, priča energična spisateljica dok puši cigaretu. „Nemaju osećaj da se istorija nastavlja. Čini im se da je devedesetih sve počelo. Kao da smo svi rođeni tada.“
Sankt Peterburg, međutim, nije grad u kojem je lako izbrisati istoriju. Majka Jelene Čižove gledala je kako joj braća umiru od gladi dok šverceri odnose šake zlata u zamenu za veknu hleba. Njen je otac bio prisiljen da se priključi borcima u nezvaničnim odredima koji su u malim grupama i sa samo jednom puškom slati na nemačke tenkove. Roditelji nisu ni pokušali da objasne sve to svojoj ćerki. Ali prabaka Jelene Čižove bila je drugačija. Ona bi se rasejano predala sećanjima, skoro kao da govori samoj sebi. Kada je petogodišnja Čižova recitovala pesmu o afričkim ljudožderima, baka joj je otkrila da su izgladneli stanovnici Lenjingrada jeli leševe.
„Pitala sam je: ’Gde su ih nalazili?’“, priča Čižova. „Za mene je to bilo poput bajke. Rekla je da su ih ljudi kupovali na pijaci misleći da je reč o običnom mesu, kao i da su, u vreme kad je ona radila u bolnici, tela ostavljana blizu bolničke kapije, pa bi do večeri, kad je polazila kući, s njih već bili odrezani mesnati delovi. Pričala je o tome mirno i ja sam je mirno slušala.“
Iako su razgovori naglo prekinuti kad je Čižovoj bilo šest godina, utisnuli su joj se duboko u pamćenje. Kad su joj nastavnici kasnije govorili: „Svi stanovnici Lenjingrada stali su kao jedan u odbranu grada“, ona je mislila: zločin je bio ne evakuisati decu. Četrdeset godina kasnije, uporni glasovi starica ponovo su progovorili Čižovoj i ona je napisala roman.
Ispisan na jedva devedeset pet strana, ispričan kroz razgovore koji su često zatomljenog značenja, Vreme žena nije ubrajan među moguće dobitnike Bukerove nagrade u Rusiji, a neki kritičari nisu skrivali ni prezir. Pišući o najboljim knjigama objavljenim u 2009. godini u Literaturnoj gazeti, Kiril Ankudinov se podsmeva „literaturi koja sedi na truplu svoje prabake i opija se uspomenama na to kako su se ljudi lepo vladali pod Brežnjevim“, a Jevgenij Jermolin se žali na popularnost „grobljanske erotike“.
Prošlost nesumnjivo privlači ruske umetnike. Svi romani u užem izboru za nagradu prožeti su osećanjem 20. veka primetila je Jelena Djakova, kritičarka Nove gazete. „Nakon postmodernističkog perioda, ljudi su u potrazi za moralnim uporištima, a najlakše ih je naći u životu svojih prabaka“, rekla je ona. „Teoretski, zaključili smo da nema pristojnih ljudi u Rusiji, ali, s druge strane, iskustvo nam govori da su takvi ljudi nekad ipak postojali u ovoj zemlji.“
To je slučaj i s fikcionalnim bakama Jelene Čižove koje nisu nikakvi disidentski tipovi, ali ipak dolaze u sukob sa sovjetskim sistemom u nastojanju da zadrže nemu devojčicu Sofiju podalje od državnih domova za hendikepirane. U trenutku očaja, znajući isuviše dobro kakav težak život čeka devojčicu pod državnim starateljstvom, jedna od baka pokušava da je pripremi:
Dešava se, odvode decu. Zatvore, i nama ne daju ni da priđemo. Bićeš sama. Zato znaj, ma gde da si, ja ću biti s tobom. Svaki dan ću biti s druge strane ograde. Tako ću ići dok me Gospod ne uzme. Možda me nećeš videti, ali svejedno znaj – tamo je moja baka.[1]
Jelena Čižova se čudila kada su joj se, pošto je dobila nagradu, odasvud počeli javljati nepoznati ljudi predlažući joj da se pridruži njihovim književnim krugovima. („Izgleda da sam se mnogo promenila otkako sam dobila nagradu“, jetko je primetila) Kada je Sovjetski Savez počeo da se raspada, prebacila se sa studija ekonomije – njena teza ticala se troškova u proizvodnji mašinske opreme – na nastavu engleskog, a zatim je devedesetih ušla i u nesigurni svet biznisa. Poslednji „skok“ dogodio se na krstarenju blizu turske obale, kada se turistički brod zapalio, a ona bila zatvorena šest sati u svojoj kabini, čekajući pomoć.
„Razmišljala sam da li je bolje da se prepustim vatri ili se bacim u more“, rekla je Čižova, koja je udata i ima dve ćerke. „Shvatila sam tada da sam postigla mnogo u životu, ali da ništa od toga nije bilo ono pravo. Kad smo bili spaseni, odlučila sam da sve ostavima iza sebe i počnem da pišem.“
Bilo je to 1996. godine. Otada je pisala šest sati dnevno, bez predaha, što je uslovilo nastanak pet romana, od kojih je tri dospelo u najuži izbor za Bukerovu nagradu u Rusiji. Ne iznenađuje stoga što spisateljica na svoj rad gleda kao na neku vrstu moralne hitnje. Istorija se ponavlja u Rusiji, primećuje ona, stara zla pojavljuju se u novim oblicima i ako nismo u stanju to da shvatimo, samo ćemo ponavljati iste strašne greške. Glas joj, međutim, postaje mekši kada treba da odgovori na pitanje da li je njen roman politički.
„Iskreno, napisala sam ga za one koji su umrli“, kaže Čižova. „Napisala sam ga za njih. Razgovarala sam s njima i uvek sam osećala da me oni slušaju.“
Njujork tajms, Elen Beri, objavljeno marta 2010.
Prevod s engleskog i lektura ©Štrikla
Нема коментара:
Постави коментар