субота, 06. август 2011.

Kafu Nagai „Suparnice”


Predstavljamo deo iz romana japanskog pisca Kafua Nagaija „Suparnice”, prevod s engleskog Marija Stajić (Štrikla), lektura i korektura Štrikla; izdanje Tanesi www.tanesi.co.rs

Vatrа dobrodošlice
(odlomak)

Kurajama je blago kucnuo lulom o poslužavnik s duvanom. „Ovde je uvek živahno. Koliko devojaka imaš?”
„Trenutno tri odrasle i dve mlade. Da, kod nas je veoma uzbudljivo.”
„Tvoja kuća je verovatno najstarija u Šimbašiju, zar ne? Koja je beše bila godina ere Meiđi[1] kad si otvorio kuću?”
„Da vidim. Prvi put sam u ovaj okrug došao da se zabavim. Nikad to neću zaboraviti. Bilo je to u vreme najžešće Sacumine pobune. Tada je majka moje Đukići još bila zdrava i jaka, pa su njih dve zajedno zarađivale za život kao gejše. Ali svet se otad sasvim promenio. Tih dana su ljudi govorili o Šimbašiju kao što bi danas o Jamanoteu[2]. Što se gejši tiče, ništa nije moglo da se poredi s četvrti Janagibaši. Posle toga došli su Sanjabori, Jošićo, Sukijamaći u Šitaji i druga takva mesta – otprilike baš tim redosledom. U kućama kao što je Akasaka donedavno su postojale gostinske sobe na spratu iznad prodavnica testenine, gde je čovek mogao dobiti devojku za dvadeset sena[3] i svi su tamo išli iz znatiželje.”
„Stvarno? Dakle, tako je tada bilo.” Kurajama je sa zanimanjem slušao starca. Polako je izvadio blokčić da bi zabeležio pojedinosti kojih se starac prisećao. Kurajama je smatrao da je dužnost pisca da lično sasluša priče očevidaca o prošlim vremenima, bez obzira na to koji ih starac ili starica pripoveda, i da ih sačuva za buduće dane. Zbog toga, kad god je dolazio u Šimbaši, nije propuštao da poseti Obanaju. Gospodar Obanaje bio je upravo onakav starac kakav je Kurajami bio potreban. A što se starca tiče, Kurajama mu je bio najbolji slušalac. U ovom užurbanom svetu, mali su izgledi da će čovek naići na još jednu osobu koja bi slušala trabunjanja i hvalisanja jednog starca s takvim poštovanjem i tako neumorno kao Kurajama-sensej. A kad bi proteklo malo više vremena između njegovih poseta, starac bi nestrpljivo primetio: „Pitam se šta li je sa sensejem.”
Starac, čije je ime bilo Kitani Ćođiro, rođen je 1848, prve godine ere Kaej[4], kao sin jednog manjeg hatamota, šogunskog vazala. Kuća njegovog oca nalazila se u oblasti Kinšibori u Honđu. Bio je zgodan momak, pa su mu govorili da mnogo liči na glumca Sanša VIII. Da je svet i dalje ostao isti, život bi mu bio kao u romanu, ali baš kada je prešao dvadesetu, šogunska vlada se raspala i on je izgubio svoje nasledstvo. Nešto kasnije, nakon što mu je propalo nekoliko poslovnih poduhvata kakve su osiromašeni samuraji tada započinjali, odlučio je da se oproba u zabavljačkim krugovima. Kao dečak uživao je dok je učio o veštini pripovedanja, pa je sada rešio da taj dar iskoristi kako bi zaradio za život. U to vreme živeo je čuveni pripovedač istorijskih romansi po imenu Ićizan, poznanik njegovog oca. Ćođiro je imao sreće što je postao njegov učenik. Nadenuo je sebi umetničko ime Gozan i ubrzo mu je pošlo za rukom da zauzme svoje mesto na pozornici za pripovedače.
Prirodna rečitost i lepo lice pomogli su mu da preko noći izbije na dobar glas. Negde u to vreme zapao je za oko Đukići, ćerki iz kuće Obanaja u Šimbašiju, nakon što ga je videla u jednoj čajdžinici gde je nastupao. Mnogo mu je pomagala i na kraju ga uzela za muža.
U braku Ćođira i Đukići rodila su se dva sina. Starac je želeo da starijem dečaku, Šohaćiju, priušti dobro obrazovanje i napravi od njega uglednog čoveka, pa da na taj način povrati nekadašnju slavu kuće svojih predaka. Ali Šohaći, rođen na slamnatim prostirkama u kući za gejše, još od osnovne škole bio je očaran svetom zabavljača. Otac ga je u više navrata oštro prekorio, pa ga čak i fizički kaznio nebrojeno puta. Na kraju je, ne znajući više šta da radi s njim, rekao sebi da, ako već stvari tako stoje, on tu ne može ništa da uradi nego da pusti dečaka da se oproba u tom zanimanju. I tako je Šohaći, kad je napunio dvanaest godina, postao učenik glumca Ićikave Danšua. Dobio je ime Ićikava Raišići, a nakon Danšuove smrti, kad je Šohaćiju bilo dvadeset godina, postao je toliko omiljen kao glumac da je to rasplamsalo ljubomoru među njegovim kolegama na sceni. Tada se, sasvim iznenadno, prehlada koju je dobio razvila u akutnu upalu pluća, pa je veoma brzo preminuo.
U to je vreme Šohaćijevog mlađeg brata Takiđira, koji se spremao da maturira u srednjoj školi, zbog nekog razloga pokupila policija prilikom redovnog privođenja mladih delinkvenata, pa je dobio opomenu. Čim se za to saznalo, izbačen je iz škole. I baš kad su sve te muke dovele starca do toga da se iz dna duše zgrozi nad svetom i nad svim što je u njemu, zavadio se i s vlasnicima dvorana za pripovedanje. U nastupu besa, starac je svima našao manu i na kraju je vratio svoju pripovedačku dozvolu.
Nikad on i nije bio pravi zabavljač u srcu, pa se zbog toga i ponašao tako svojeglavo, što je pak kod njegovih kolega izazvalo netrpeljivost. Što se njega tiče, zacrtao je sebi da će prihvatiti stvari takve kakve jesu i da će prezreti i sebe i svet, nesvestan da time samo pokazuje svoj stari ponos i nostalgiju za prošlim danima. Dok je njegov učitelj Ićizan bio živ, često je dobijao pozive za gozbe i zabave u čajdžinicama. Jednom je na zabavi povodom useljenja koju je priredio neki novopečeni bogataš, dozvolio sebi da ga ponese sopstvena rečitost, pa je izgovorio izvesne opaske koje su protumačene kao uvrede, te se njegov nastup rđavo završio. Otada je odbijao svaki poziv na slične događaje, objašnjavajući da takvi nastupi sputavaju njegov stil pripovedanja. Svoje je pripovedanje ograničio samo na pripovedačke dvorane.
Ako pripovedač ne može da nastupa onako kako želi, zašto bi se uopšte bavio tim poslom? A ako plemići i gospoda žele da čuju Gozanove priče, nek dođu u dvoranu za pripovedanje. Bez obzira na to ko sedi u publici – obični radnici ili gospoda – Gozan nije menjao svoj stil da bi udovoljio drugima. Po tome je nalikovao nekadašnjem pripovedaču Furjuu Šidokenu. Što je bio stariji, postajao je sve vatreniji prilikom nastupa i često je prekorevao publiku, istovremeno je terajući na smeh. Zbog toga mu je popularnost sve više rasla, pa je čak i u februaru i avgustu, mesecima kad je publike obično bilo veoma malo, Gozan uspevao da privuče priličan broj slušalaca. Kurajama Nanso je upoznao starca tako što je duže vreme bio redovni pokrovitelj kad god bi Gozan nastupao.
„Razmišljaš li nekad da se vratiš poslu?”, pitao je Kurajama. „Kad si se povukao, i ja sam prestao da odlazim u dvoranu za pripovedanje.”
„Ne. S obzirom na to kakav je svet danas, ne bi to ni imalo smisla. Nije ovo svet u kom ljudi žele da sede i slušaju pripovedače.”
„Danas, ako nije u pitanju film, ljudi jednostavno nisu zainteresovani, je li tako?”
„Gidaju[5] balade-drame, komične priče – sve što dvorana za pripovedanje ima da ponudi, danas je zastarelo.”
„Ne samo dvorana za pripovedanje. Isto je i s pozorištem. Kad čovek malo razmisli o svemu, ti si sasvim u pravu. Današnja publika ne mari da vidi i čuje pravu umetnost. Svi to kažu. Ljudi hoće jeftinu, brzu zabavu s dosta raznovrsnosti, a sve po ceni jedne karte. To mogu dobiti samo u bioskopu.”
„Tako je. Baš tako kako kažeš. Današnji pokrovitelji ne žele da odvoje vreme da ukažu poštovanje umetnosti jednog glumca ili pripovedača. Ne zanima ih. A nije li to razlog što se zbirke priča prodaju veoma dobro, iako su pripovedačke dvorane skoro prazne? Što se mene tiče, ne želim umetnost preko fonografskih snimaka, niti štampane priče pripovedača. Slažeš li se, sensej? Umetnost je sama po sebi zanos koji se stvara u umetniku dok nastupa. A taj zanos po svojoj prirodi opšti s publikom. Kad se to desi, i u publici se razvija isto osećanje i njeno zanimanje sve više raste. To je ta čudesna strana umetnosti. Ako slušalac i izvođač ne postanu jedno u svojim osećanjima, onda to i nije umetnost. Zar nije tako?”
Dok su sentimentalni starac i pisac kog je pregazilo vreme sedeli tako i kvasili grlo gorkim čajem koji se u međuvremenu i ohladio, i jedan drugog čašćavali lepim govorima, crvena vrata su kliznula u stranu i jedan glas je rekao: „O, zdravo. Zadovoljstvo je videti vas!” Bila je to Đukići, gospodarica Obanaje.



[1] Era Meiđi (1868–1912), period vladavine cara Meiđija, u čije vreme je Japan počeo da se osavremenjuje i izrasta u svetsku silu. (Prim. prev.)
[2] Deo Tokija u kom su živeli imućniji građani. (Prim. prev.)
[3] Sen je stoti deo jena. (Prim. prev.)
[4] Era Kaej (1848–1854), period vladavine cara Komeja. (Prim. prev.)
[5] Vrsta džoruri balade, nazvana po Takemotu Gidaju, sviraču šamisena koji je taj oblik i usavršio. (Prim. prev.)

Нема коментара:

Постави коментар