Окупирајмо Вол стрит: најважнија ствар на свету у овом тренутку

Наоми Клајн, 6. октобар 2011.  

Част ми је што сам позвана да говорим пред скупом Окупирајмо Вол стрит у четвртак увече. Пошто је озвучење (срамотно) забрањено, па све што кажем мора да понови више стотина људи да би други чули (такозвани људски микрофон), оно што ћу заправо рећи на Либерти плази мора да буде врло кратко. Имајући то у виду, овде је дужа, нескраћена верзија говора.

Волим вас.

Не кажем то да би ми стотине вас одговорило узвиком: „Волим те”, иако је то очигледна предност људског микрофона. Реци другима оно што би желео да чујеш од њих, само много гласније.

Један од говорника на јучерашњем синдикалном скупу рече: „Нашли смо једни друге.” Тај осећај одлично описује лепоту онога што овде настаје. Отворен простор (као и идеја, тако велика да је не може задржати ниједан простор) где сви људи који желе бољи свет могу да пронађу једни друге. Веома смо захвални.

Једну ствар сигурно знам, постоји један одсто људи који воли кризу. Кад су људи очајни и успаничени и изгледа као да нико не зна шта му је чинити, право је време да они прогурају листу жеља своје прокорпоративне политике: приватизација образовања и социјалног осигурања, сеча јавних услуга, укидање и последњих ограничења моћи корпорација. Усред економске кризе, то се дешава широм света.

Ову тактику може да спречи само једно, а на сву срећу то је нешто веома велико: 99 одсто. Тих 99 одсто преузима улице од Медисона до Мадрида, да каже: „Не. Ми нећемо платити за вашу кризу”.

Тај слоган испаљен је из Италије 2008. године. Пренео се у Грчку, Француску и Ирску и коначно пронашао свој пут до ове квадратне миље где је криза и почела.

„Зашто се они буне?”, питају се збуњени ТВ аналитичари. У међувремену, остатак света пита: „Шта сте чекали досад?”, „Питали смо се када ћете се појавити.” И више од свега: „Добро дошли.”

Многи људи пореде Окупирајмо Вол стрит с такозваним антиглобалистичким протестима у Сијетлу 1999. године, који су привукли пажњу целог света. Био је то последњи пут да је глобални, децентрализовани покрет који су водили млади директно напао корпоративну моћ. Поносна сам што сам била део онога што смо назвали покретом над покретима.

Али постоје, такође, и значајне разлике. На пример, ми смо одабрали самите као мете: Светске трговинске организације, Међународног монетарног фонда, Г-8. Али самити су пролазни, трају само недељу дана. То је и нас учинило пролазнима. Појавили бисмо се, доспели на светске насловне стране, а онда нестали. А у грозници хиперпатриотизма и милитаризма која је уследила после напада 11. септембра било нас је лако почистити у потпуности, барем у Северној Америци.

С друге стране, Окупирајмо Вол стрит одабрао је непокретну мету. И нисте поставили крајњи рок свог присуства овде. То је мудро. Пустићете корење само ако постојано стојите у месту. То је кључно. Чињеница је да у овој информатичкој ери превише покрета никне као дивно цвеће, али брзо одумре. Зато што немају корена. И немају дугорочних планова о томе како ће се одржати. Па када олује дођу, само их однесу.

Дивно је бити хоризонтално организован и дубоко демократичан. Али ти принципи су сагласни с напорним радом у изградњи структура и институција које су довољно постојане да издрже надолазеће олује. Чврсто верујем да ће се то десити.

Овај покрет чини још једну исправну ствар – ви сте се определили за ненасиље. Одбили сте да испуните очајничку жудњу медија за сликама сломљених излога и уличних борби. Та огромна дисциплина значи да су медији по ко зна који пут пренели само срамну и ничим изазвану полицијску бруталност, што смо видели и прошле ноћи. У међувремену, подршка овом покрету све више расте. Још мудрости.

Али највећа разлика након једне деценије јесте у томе што смо се 1999. године супротставили капитализму на врхунцу помахниталог економског бума. Незапосленост је била ниска, цене акција брзо су расле, као и њихова продаја. Медији су били опијени лако зарађеним новцем. Тада се све вртело око отварања, а не затварања предузећа.

Нагласили смо да дерегулација у позадини те помаме има своју цену. Штетила је правима запослених. Штетила је еколошким стандардима. Корпорације су постајале моћније од влада, што је штетило нашим демократијама. Али, да будем искрена, док су добра времена трајала, супротстављање економском систему заснованом на похлепи није имало прођу, бар не у богатим земљама.

Десет година касније, изгледа као да више нема богатих земаља. Само много богатих људи. Људи који су се обогатили пљачком друштвеног богатства и исцрпљивањем природних ресурса широм света.

Суштина је да је данас свакоме јасно да је систем дубоко неправедан и да се љуља као брод ван контроле. Неспутана похлепа уништила је светску економију. Уништава и природни свет. Ловимо превише рибе у океанима, загађујемо наше воде дубинским пумпањем и бушењем у потрази за енергентима, окрећемо се облицима енергије који највише згађују планету, као што је катрански песак у Алберти. Атмосфера не може да апсорбује количину угљеника коју производимо, што ствара опасно загревање. Нова стварност је серијска катастрофа: економска и еколошка.

То су чињенице на терену. Толико су непорециве, тако очигледне, да је много лакше повезати се с јавношћу сада него 1999. године, и брзо створити покрет.

Сви ми знамо, или бар осећамо, да је свет окренут наглавачке: понашамо се као да је неисцрпно оно што је заправо ограничено – фосилна горива и атмосферски простор који може да апсорбује њихово сагоревање. Понашамо се као да постоје строге и непомичне границе онога чега заправо има у изобиљу – финансијских средстава за стварање друштва какво нам је потребно.

Задатак нашег времена јесте да се то преокрене: да се оспори та лажна оскудица. Да не одступамо од тога да можемо приуштити изградњу пристојног, инклузивног друштва – а да у исто време поштујемо стварне границе онога што Земља може да поднесе.

Климатске промене нам говоре да то морамо да урадимо пре неголи буде касно. Овога пута наш покрет не сме скренути, не сме се поделити, сагорети или нестати пред другим догађајима. Овога пута морамо успети. И не говорим о регулисању пословања банака и повећању пореза богатима, иако је и то важно.

Говорим о мењању основних вредности које управљају нашим друштвом. То је тешко уклопити у један једини медијски прихватљив захтев, тешко је пронаћи начин да се то уради. Али иако је тешко, не значи да је мање хитно.

То је оно што видим да се дешава на овом тргу. По начину на који храните једни друге, како грејете једни друге, слободно делите информације и обезбеђујете здравствену заштиту, часове медитације и програме оснаживања. Мој омиљени транспарент овде каже: „Стало ми је до тебе”. У култури која обучава људе да избегавају да једни друге погледају у очи, да говоре: „Нека цркне”, то је потпуно радикална изјава.

Неколико мисли за крај. У овој великој борби, постоје неке ствари које нису важне:

• како се облачимо,
• да ли уздижемо песницу или показујемо знак мира,
• да ли можемо уклопити наше снове о бољем свету у медијску поруку.

И неколико ствари које су збиља важне:

• наша храброст,
• наш морални компас,
• како се опходимо једни према другима.

Започели смо борбу с најмоћнијим економским и политичким силама на планети. То је застрашујуће. Како овај покрет буде постајао све снажнији, постаће још страшније. Будите увек свесни да ће бити искушења да се борба скрене ка мањим метама – рецимо на особу која седи поред вас на овом митингу. На крају крајева, њу је лакше победити.

Не подлежите искушењу. Не кажем да се не прозивамо међусобно за срања. Али овога пута, хајде да се опходимо једни према другима као да намеравамо да се боримо раме уз раме још много, много година. Јер задатак који је пред нама неће захтевати ништа мање од тога.

Хајде да се опходимо према овом прелепом покрету као да је најважнија ствар на свету. Зато што јесте. Стварно јесте.

Говор Наоми Клајн пренет је с веб-стране магазина The Nation

Превод с енглеског и лектура Штрикла

Istorija se ne može izbrisati

O Vremenu žena ruske spisateljice Jelene Čižove, romanu koji je nagrađen Ruskim Bukerom, a kod nas je objavljen u KOV-u, u prevodu Ljubinke Milinčić.  

     Jelena Čižova se nedavno i sama priključila onome što je postalo uobičajena zimska razonoda srednje klase u Rusiji: sunčanje u velikim hotelskim kompleksima u Egiptu. Zajedno sa svojom prijateljicom, takođe odraslom u Sankt Peterburgu, pridružila se reci ljudi koja se slivala u nepreglednu salu za ručavanje sa stolovima prepunim peciva i mesa koje se pušilo.

     Najednom, obe su osetile nelagodu i ustuknule. Čižova je pitala svoju prijateljicu o čemu razmišlja. Ali nije morala. Delile su zajedničku prošlost: rođake koji su gladovali 872 dana za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada zvao Sankt Peterburg, kada su inženjeri u poljima oko grada eksplozivom pravili ogromne grobnice u koje su zakopavali tela umrlih.

     Čižova je za trenutak imala osećaj da to obilje hrane gleda očima svojih rođaka na umoru. Budući da je rođena 1958. godine, ona je o opsadi učila iz sovjetskih udžbenika. Prema zvaničnoj istoriji, bila je to pobeda patriotizma. Prava, zastrašujuća istina doprla je do nje dok je krišom slušala majku i prabaku, koje su u opsadi izgubile veći deo porodice. Tihe razgovore dveju žena uz čaj.

     Delovi ovih razgovora čine okosnicu romana Vreme žena, koji je osvojio Ruskog Bukera, najprestižniju književnu nagradu u zemlji. Čižova priča o tri starice koje ranih šezdesetih godina prošlog veka odgajaju devojčicu u jednom od državnih stanova, gde se svakodnevni poslovi pranja posuđa i veša prepliću sa sećanjem na progone i glad.

     Reč je o iskrenom i emotivnom romanu, što posebno pada u oči na književnoj sceni kojom već dugo vladaju misaoni trikovi postmodernizma. Čižova se nada da su ruski autori najzad spremni da ukažu na dobro i zlo u sovjetskoj prošlosti. Za vreme Leonida Brežnjeva ljudi su u strahu okretali glavu od prošlosti, pod Putinom, kaže Čižova, strah je smenila ravnodušnost. „Većini ljudi to jednostavno više nije zanimljivo“, priča energična spisateljica dok puši cigaretu. „Nemaju osećaj da se istorija nastavlja. Čini im se da je devedesetih sve počelo. Kao da smo svi rođeni tada.“

     Sankt Peterburg, međutim, nije grad u kojem je lako izbrisati istoriju. Majka Jelene Čižove gledala je kako joj braća umiru od gladi dok šverceri odnose šake zlata u zamenu za veknu hleba. Njen je otac bio prisiljen da se priključi borcima u nezvaničnim odredima koji su u malim grupama i sa samo jednom puškom slati na nemačke tenkove. Roditelji nisu ni pokušali da objasne sve to svojoj ćerki. Ali prabaka Jelene Čižove bila je drugačija. Ona bi se rasejano predala sećanjima, skoro kao da govori samoj sebi. Kada je petogodišnja Čižova recitovala pesmu o afričkim ljudožderima, baka joj je otkrila da su izgladneli stanovnici Lenjingrada jeli leševe.

     „Pitala sam je: ’Gde su ih nalazili?’“, priča Čižova. „Za mene je to bilo poput bajke. Rekla je da su ih ljudi kupovali na pijaci misleći da je reč o običnom mesu, kao i da su, u vreme kad je ona radila u bolnici, tela ostavljana blizu bolničke kapije, pa bi do večeri, kad je polazila kući, s njih već bili odrezani mesnati delovi. Pričala je o tome mirno i ja sam je mirno slušala.“

     Iako su razgovori naglo prekinuti kad je Čižovoj bilo šest godina, utisnuli su joj se duboko u pamćenje. Kad su joj nastavnici kasnije govorili: „Svi stanovnici Lenjingrada stali su kao jedan u odbranu grada“, ona je mislila: zločin je bio ne evakuisati decu. Četrdeset godina kasnije, uporni glasovi starica ponovo su progovorili Čižovoj i ona je napisala roman.

     Ispisan na jedva devedeset pet strana, ispričan kroz razgovore koji su često zatomljenog značenja, Vreme žena nije ubrajan među moguće dobitnike Bukerove nagrade u Rusiji, a neki kritičari nisu skrivali ni prezir. Pišući o najboljim knjigama objavljenim u 2009. godini u Literaturnoj gazeti, Kiril Ankudinov se podsmeva „literaturi koja sedi na truplu svoje prabake i opija se uspomenama na to kako su se ljudi lepo vladali pod Brežnjevim“, a Jevgenij Jermolin se žali na popularnost „grobljanske erotike“.

     Prošlost nesumnjivo privlači ruske umetnike. Svi romani u užem izboru za nagradu prožeti su osećanjem 20. veka primetila je Jelena Djakova, kritičarka Nove gazete. „Nakon postmodernističkog perioda, ljudi su u potrazi za moralnim uporištima, a najlakše ih je naći u životu svojih prabaka“, rekla je ona. „Teoretski, zaključili smo da nema pristojnih ljudi u Rusiji, ali, s druge strane, iskustvo nam govori da su takvi ljudi nekad ipak postojali u ovoj zemlji.“

     To je slučaj i s fikcionalnim bakama Jelene Čižove koje nisu nikakvi disidentski tipovi, ali ipak dolaze u sukob sa sovjetskim sistemom u nastojanju da zadrže nemu devojčicu Sofiju podalje od državnih domova za hendikepirane. U trenutku očaja, znajući isuviše dobro kakav težak život čeka devojčicu pod državnim starateljstvom, jedna od baka pokušava da je pripremi:

Dešava se, odvode decu. Zatvore, i nama ne daju ni da priđemo. Bićeš sama. Zato znaj, ma gde da si, ja ću biti s tobom. Svaki dan ću biti s druge strane ograde. Tako ću ići dok me Gospod ne uzme. Možda me nećeš videti, ali svejedno znaj – tamo je moja baka.[1]

     Jelena Čižova se čudila kada su joj se, pošto je dobila nagradu, odasvud počeli javljati nepoznati ljudi predlažući joj da se pridruži njihovim književnim krugovima. („Izgleda da sam se mnogo promenila otkako sam dobila nagradu“, jetko je primetila) Kada je Sovjetski Savez počeo da se raspada, prebacila se sa studija ekonomije – njena teza ticala se troškova u proizvodnji mašinske opreme – na nastavu engleskog, a zatim je devedesetih ušla i u nesigurni svet biznisa. Poslednji „skok“ dogodio se na krstarenju blizu turske obale, kada se turistički brod zapalio, a ona bila zatvorena šest sati u svojoj kabini, čekajući pomoć.

     „Razmišljala sam da li je bolje da se prepustim vatri ili se bacim u more“, rekla je Čižova, koja je udata i ima dve ćerke. „Shvatila sam tada da sam postigla mnogo u životu, ali da ništa od toga nije bilo ono pravo. Kad smo bili spaseni, odlučila sam da sve ostavima iza sebe i počnem da pišem.“

     Bilo je to 1996. godine. Otada je pisala šest sati dnevno, bez predaha, što je uslovilo nastanak pet romana, od kojih je tri dospelo u najuži izbor za Bukerovu nagradu u Rusiji. Ne iznenađuje stoga što spisateljica na svoj rad gleda kao na neku vrstu moralne hitnje. Istorija se ponavlja u Rusiji, primećuje ona, stara zla pojavljuju se u novim oblicima i ako nismo u stanju to da shvatimo, samo ćemo ponavljati iste strašne greške. Glas joj, međutim, postaje mekši kada treba da odgovori na pitanje da li je njen roman politički.

     „Iskreno, napisala sam ga za one koji su umrli“, kaže Čižova. „Napisala sam ga za njih. Razgovarala sam s njima i uvek sam osećala da me oni slušaju.“

Njujork tajms, Elen Beri, objavljeno marta 2010.

Prevod s engleskog i lektura ©Štrikla

---

[1] Jelena Čižova, Vreme žena, prevod s ruskog Ljubinka Milinčić, KOV, Vršac, 2010.

Poslednji vrisak Reinalda Arenasa

Prevod dveju pesama Reinalda Arenasa čitajte na
http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/44774-Sanjao-sam-nisam-peder.html

Progonjeni kubanski pisac koji je izvršio samoubistvo pre dvadeset godina, za svoju smrt direktno je optužio Fidela Kastra

Pre no što padne noć (Antes que anochezca) jeste autobiografska priča o stradanju Reinalda Arenasa kao intelektualca i homoseksualca na Kubi, zemlji pod komunističkim režimom, iz koje je pisac na kraju uspeo da pobegne i zatraži azil u SAD, gde je i preminuo.

„Reinaldo mi je rekao da ne želi da se vrati u bolnicu“, priseća se njegov književni agent Tomas Kolči. „Hteo je da provede svoje poslednje dane na plaži. Pozvao sam ga da mu kažem da će ga jedan prijatelj odvesti u Majami, ali zakasnio sam.“ Bilo je to 7. decembra 1990. godine. U svojoj kući na Menhetnu, autor Čudesnog sveta (El mundo alucinante) popio je dovoljno pilula i alkohola da okonča svoj život već razrušen mnogobrojnim bolestima prouzrokovanih sidom.

Bio je revolucionar a zatim i kontrarevolucionar u kubanskoj revoluciji boreći se protiv progona homoseksualaca i ideološke represije. Da bi izašao iz zatvora, morao je da obeća da će prestati da bude to što jeste i da će pisati „optimistične romane“, kako je sam napisao u autobiografiji, romanu Pre no što padne noć.

„Pre priznanja, imao sam velikog prijatelja – svoj ponos. Posle priznanja, nije mi ostalo ništa. Izgubio sam dostojanstvo i pravo na buntovništvo“, napisao je. „Sad sam ostao sam sa svojom propašću. Niko ne shvata dubinu mog očajanja u toj ćeliji.“

 Bio je jedino dete Oneide Fuentes, devojke sa sela koja je ostavljena nakon što je zatrudnela. Arenas se rodio u Agvas Klarasu, provinciji na istoku Kube, 16. jula 1943. godine i proveo je detinjstvo na selu u velikoj bedi. „Prvi ukus koga se sećam jeste ukus zemlje“, pripovedao je. „Bio sam mršavo dete, ali s pupavim stomakom jer su mi u njemu rasle gliste od tolike pojedene zemlje.“  

Njegov deda, seljak osiromašen pod diktaturom Fulhensija Batiste, bio je podozriv prema revolucionarima koji su predstavljali taj režim. Arenas se divio njegovim liberalnim i antireligioznim ubeđenjima dok ga je slušao kako naglas čita liberalni časopis Boemija. Svi su oplakivali dan kad je porodica izgubili imanje i morala da se preseli u Olgin.

Tamo je Arenas, još nejaki dečak, radio i po dvanaest sati dnevno u fabrici. Tamo je počeo da sanja o pobuni i svom pridruživanju pobunjenicima. Tamo je takođe počeo i da piše.

  

 Od revolucionara do prognanika 

 Bilo mu je četrnaest godina kad je pokušao da se pridruži revolucionarima u planini Sijera Maestra. Nakon pobede Fidela Kastra, dobio je stipendiju za školovanje u vojnom kampu pretvorenom u poljoprivrednu školu i nakon što je diplomirao 1961. godine, odselio se u Havanu. Radio je u Nacionalnom institutu za agrarnu reformu, potom u Narodnoj biblioteci. Usput je, 1967, izdao Selestino pred zorom (Celestino antes del alba). Delo je izazvalo polemike. Prvobitno je bilo uvršteno na konkurs Nacionalne unije pisaca i umetnika Kube, na čijem je čelu bio Aleho Karpentijer, ali je potom zabranjeno jer poetika ispunjena fantastikom, udaljena od realizma, nije doprinosila uspostavljanju revolucionarne svesti.  

 To je jedino delo koje je Arenas objavio na Kubi. Kad je dobio nagradu Mediči u Francuskoj za najbolji strani roman, piščeva sudbina je zapečaćena.  

Arenasovi romani su se objavljivali van Kube zahvaljujući slikaru Horheu Kamaču, koji ih je prenosio u Francusku. Jedna knjiga priča, Zatvorenih očiju (Con los ojos cerrados), izašla je u Urugvaju. „Bio sam na nišanu policije“, pisao je u svojim memoarima, „jer sam se drznuo da krišom iznesem iz zemlje dela i objavim ih bez dozvole Nikolasa Giljena, predsednika Unije pisaca i umetnika Kube“.

Mržnja je rasla u Arenasu iz dana u dan.

Uhapšen je zbog trivijalnog događaja – seksa na plaži. Ali uspeo je da pobegne. Plutao je po moru u gumi, pokušao da uđe u američku vojnu bazu Gvantanamo, krio se u kući svoje majke, vratio u Havanu da traži azil u nekoj ambasadi.

Dok je bio u bekstvu, napisao je Očajničko saopštenje upućeno Crvenom krstu, OUN-u, Unesku. Kad je ono objavljeno u francuskom dnevniku Figaro, policija je stisla redove. Pronašli su ga na klupi na trgu kako čita Homerovu Ilijadu.

Zatvor i Marijel

Kad su ga uhapsili, zatražio je papir i olovku. „Moja ispovest je bila dugačka, pričao sam o svom životu i svojoj homoseksualnosti koje sam se odricao. O tome kako sam postao kontrarevolucionar, o svojim ideološkim slabostima i prokletim knjigama koje više nikad neću pisati“, opisao je u Pre no što padne noć.

Odslužio je kaznu i kad je izašao iz zatvora, zatekao je prazno mesto na kom je krio rukopis svoje knjige Opet more (Otra vez el mar). Policajac mu je pokazao da su zaplenili rukopis. U napadu besa, napisao je ponovo roman na pozajmljenoj mašini.

Grozničavo je tražio način da ode iz zemlje kada je 5. aprila 1980. autobus na liniji 32 srušio ogradu Ambasade Perua u Havani kako bi šofer i putnici zatražili politički azil. Više od 10.000 Kubanaca pohrlilo je u dvorište i zgradu ambasade sledećih dana. „Tada je otvorena luka Marijel i Kastro je izjavio da su ti ljudi podrivači režima i da bi voleo da sva ta gamad ode s Kube“, pisao je Arenas.

Obični kriminalci i psihijatrijski slučajevi, homoseksualci i tajni agenti, to je svetina koja se tiska u Marijelu, tako je govorila propaganda. Ali 130.000 je tada otišlo, to je najveći egzodus sa ostrva. Da bi dobio propusnicu, Arenas se izjasnio kao homoseksualac.

Bežeći kao u holivudskom filmu, Arenas je prepravio slovo u prezimenu u Arinas kako ga ne bi pronašli u spiskovima i uspeo je da se ukrca na brod. Kad su vlasti otkrile prevaru, već je bio na pučini. Izdržao je tri dana na otvorenom moru bez vode i hrane, okružen ajkulama. 

Duboka tuga

U Sjedinjenim Američkim Državama otkrio je da se ni tamo ne krije raj, kao ni na bilo kom mestu na svetu. „Znao sam da je i kapitalistički sistem gluv i podređen tržištu“, pisao je. „Razlika između komunizma i kapitalizma je u sledećem: oba sistema te šutiraju u dupe, s tim što u komunizmu moraš da aplaudiraš na to, a u kapitalizmu možeš da vrisneš kad te zaboli. Ovde sam došao da vrištim.“

Iz Majamija se preselio u Njujork, bilo je to 80-ih godina prošlog veka, najrazulareniji period kroz koji je prolazio grad. Družio se s piscima, osnovao časopis Marijel, učestvovao u filmu koji se bavio progonom homoseksualaca na Kubi, pisao romane, dramske tekstove, poeziju, eseje i novinarske članke. Blistao je.  

Godine 1987. utvrdili su mu da je zaražen virusom HIV-a. Već mu je imunološki sistem bio veoma urušen i stalno je poboljevao. Ali uspeo je da se oporavi i vrati u stan na Menhetnu, gde je pred slikom Virhilija Pinjere, svog pokojnog prijatelja, rekao: „Slušaj me sad. Potrebne su mi tri godine života da završim svoje delo, ono je moja osveta protiv sveg ljudskog roda“. 

Početkom decembra 1990. posetio ga je kolumbijski pisac Haime Manrike i uverio se da mu je molba uslišena. „Na stolu je ležala gomila rukopisa, hiljade i hiljade listova.“ Arenas je napisao Boju leta (El color del verano), poeme Leprozarijum (Leprosario) i Pre no što padne noć (Antes que anochezca).

Uverio se da Arenas i dalje priželjkuje isto: „Voleo bih da doživim Kastrovo proterivanje iz Kube, ali to se neće desiti za mog života“, rekao je.

Nikad nije prestao da vrišti 

Čak ni u oproštajnu pismu, gde je okrivio Kastra za svoju smrt. „Patnje u izgnanstvu, muke progonstva, samoća i bolesti koje sam zakačio u tuđini, sigurno ne bih doživeo da sam mogao da živim slobodno u svojoj zemlji.“

Tekst preuzet sa sajta infobae.com, autor Ines Gaos

Prevod sa španskog i lektura: Štrikla