ŠUNKININ PORTRET, Đunićiro Tanizaki

            

            Šunkin (rođena kao Koto Mozuja, ali poznatija po svom profesionalnom imenu) bila je ćerka trgovca lekovima iz Osake. Umrla je 14. oktobra 1886 – u devetnaestoj godini ere Meiđi, a sahranjena na posedu budističkog hrama koji pripada sekti Čista zemlja i nalazi se u osačkoj četvrti Šitadera.

            Pre nekoliko dana prolazio sam pored hrama, pa sam svratio da posetim njen grob. Upitao sam čuvara za grobno mesto porodice Mozuja, a on me rečima: „Ovuda, gospodine”, povede iza glavnog zdanja. Tamo su se u senci razbokorenih starih kamelija nizali spomenici članova porodice Mozuja, generacije su sledile jedna drugu, ali nijedan nije bio Šunkinin.

           Pomenuo sam je čuvaru kako bih mu dao do znanja da bi i njen grob morao biti u blizini. Razmišljao je nekoliko trenutaka, pa je naposletku rekao: „Možda je onaj na brdu.” Pošao sam za njima ka istočnoj strani zemljišta koje pripadalo hramu, do stepeništa na oštroj kosini.

            Verovatno vam je poznato da se svetilište Ikutama nalazi na uzvišici s koje puca pogled na Šitaderu: pomenuta kosina diže se od hrama ka svetilištu i obrasla je veoma gustom šumom, što je prilično neuobičajeno za Osaku. Šunkinin nadgrobni spomenik otkrili smo na maloj čistini negde na pola puta ka svetilištu. Nosio je ovaj natpis:

KOTO MOZUJA, zvana i ŠUNKIN,

umrla 14. oktobra

devetnaeste godine ere Meiđi

u pedeset sedmoj godini života.

            Na jednoj strani bile su urezane reči: „Spomenik podigao njen učenik, Sasuke Nukui.” Možda je to bio razlog što je Šunkin sahranjena odvojeno od porodice, jer iako se nikada nije venčala sa svojim „učenikom”, živela je s njim, s proslavljenim majstorom šamisena Sasukeom Nukuijem, kao žena s mužem.

            Prema čuvarevim rečima, porodica Mozuja davno je propala. Rođaci skoro da više i ne obilaze grobove, pogotovo ne Šunkinin. „Mislio sam da ne pripada istoj porodici”, dodao je.

          „Grob je, dakle, zapušten?”, upitao sam.

          „Ne, nije”, rekao je. „Jedna starica iz Haginočaja, moglo bi joj biti sedamdesetak, dolazi jednom-dvaput godišnje. Moli se, polaže cveće, pali štapiće tamjana i onda...” Zastao je pokazujući na drugi grob koji se nalazio levo od Šunkininog. „Vidite li mali spomenik pored? Čim završi na ovom grobu, prelazi na taj drugi. Uz to plaća i hramu za održavanje grobova.”

          Osmotrio sam pažljivije drugi spomenik. Bio je otprilike upola manji od Šunkininog i na njemu je pisalo:

SASUKE NUKUI, zvani i KINDAI,

učenik Šunkin Mozuja

umro 14. oktobra četrdesete godine ere Meiđi

u osamdeset drugoj godini života.

          To je, dakle, grob čuvenog virtuoza. Spomenik je bio manji od Šunkininog i Sasuke je onde sebe opisao kao njenog učenika, što sve govori u prilog tome da je želeo da ostane ponizan pred njom čak i u smrti. Dok sam stajao na padini blizu dva spomenika užarena kasnim popodnevnim suncem, grad se prostirao poda mnom. Brdovito zemljište što se pružalo ka zapadu sve do hrama Teno zasigurno je zadržalo isti lik tokom cele duge istorije Osake. Trava i lišće sada su potamneli od čađi i izgledaju mrtvo; golemo drveće je svenulo i prekriveno prašinom zbog čega prizor deluje sumorno. Ali onda kada su grobovi iskopani, okruženje mora da je bilo raskošno. Čak je i sada ovo najtiše groblje u Osaki i, sasvim sigurno, s najlepšim pogledom. Tu, visoko iznad najužurbanijeg industrijskog grada na Istoku, nad bezbrojnim visokim zdanjima koja probijaju večernju izmaglicu, učiteljica i učenik leže jedno kraj drugog u večnom snu, vezani tajanstvenom sudbinom. Osaka se promenila skoro do neprepoznatljivosti od Sasukeovog vremena, ali ta dva kamena i dalje svedoče o njegovoj ljubavi prema Šunkin.

          Porodica Nukui pripadala je budističkoj sekti Nićiren i grobovi svih njenih članova, osim Sasukeovog, nalaze se u hramu u Hinou, Sasukevom rodnom mestu, u pokrajini Omi. U žarkoj želji da bude sahranjen pored Šunkin, Sasuke je napustio veru svojih predaka i pridružio se sekti Čista zemlja. Kažu da je sve u vezi s grobovima uređeno još dok je Šunkin bila živa, uključujući i veličinu i položaj spomenika. Šunkinin nadgrobni kamen bio je  visok skoro dva metra, dok je Sasukeov dosezao jedva nešto preko metar. Stajali su jedan do drugog postavljeni na niskim postoljima prekrivim kamenim pločama, a jedan bor, zasađen desno od Šunkininog groba, zaštitnički je pružao zelene grane preko nje. Sasukeov spomenik postavljen je skoro metar ulevo od Šunkininog, kao ponizni sluga, tik izvan domašaja borovih grana. Videvši ih tako, podsetili su me na to kako je Sasuke verno služio svoju učiteljicu, prateći je poput senke i brinući se da sve njene potrebe budu zadovoljene. Činilo mi se kao da kamenje ima dušu i da on čak i sada uživa u njenoj sreći.

          Kleknuo sam nakratko pored Šunkininog groba, a onda prešao dlanom preko Sasukeovog spomenika. Potom sam lutao po brdu sve dok sunce nije sasvim zašlo iza grada.

Deo iz priče „Šunkinin portret”, Sedam japanskih priča, Đunićiro Tanizaki, Tanesi, 2012.

Prevod s engleskog Ljubica Pupezin/Štrikla; lektura i korektura Štrikla

Leonard Koen

IDEM KUĆI

GOING HOME by Leonard Cohen (audio)

Volim da pričam s Leonardom

On je sportista i pastir

On je lenjo kopile

Koje živi u odelu

Ali uvek govori ono što mu kažem

Iako mu nije drago

On nikada neće imati pravo

Da odbije

Govoriće ove mudre reči

Kao mudrac, čovek s vizijom

Iako on zna da ne vredi ništa

Više od kratkog pogleda na ekran

Idem kući

Bez patnje

Idem kući

U neko doba sutra

Idem kući

Tamo gde je bolje

Nego pre

Idem kući

Bez tereta

Idem kući

Iza zavese

Idem kući

Bez kostima

Na sebi

On želi da napiše ljubavnu pesmu

Pravu himnu praštanja

Uputstvo za život u porazu

Vapaj iznad patnje

Žrtveno isceljenje

Ali to nije ono što ja hoću da završi

Hoću da ga čvrsto uverim

Da on nema tereta

Da mu ne treba vizija

Da ima dozvolu samo

Da bude moj izaslanik

Da KAŽE ono što sam mu rekao

Da ponovi

Idem kući

Bez patnje

Idem kući

U neko doba sutra

Idem kući

Tamo gde je bolje

Nego pre

Idem kući

Bez tereta

Idem kući

Iza zavese

Idem kući

Bez kostima

Na sebi

Volim da pričam s Leonardom

On je sportista i pastir

On je lenjo kopile

Koje živi u odelu

Prevod s engleskog Rastko Šejić/Štrikla, lektura Štrikla

izvor: Njujorker

Три песме Андреја Сен-Сењкова

Из књиге НЕЛЕГАЛНА СМРТ У ПОЗОРИШТУ ЛИЛИПУТАНАЦА

ЗВЕРИ ЦРТАЈУ ПИРОСМАНИЈА

Девојчица жирафа

бела грузијска жирафа

          у тесним увозним црним ципелицама

          у црним пламичцима у трку по новогодишњим ножицама гирланде

прави своје прво празнично ишчашење

женског хода у правцу женке

Кишобран који није за магаре

путујући човек на магарету држи у ручицама кишобран

да му случајно не кане бог

хладан прехладан температуран неизлечив

али за цео његов живот

бога није било још ниједном

па тако и живи

не болује

ко ни сви ми

Билијарски агнец

над  јагњетом лете два анђела

онај што је лево мало је крупнији

као билијарска кугла

којом разбијају друге кугле

сада ће руком професионалног бога

вунени штап заклати кредом

Лав и сунце

у шапи лава је сабља

оштро наоштрена пред смрт

антистрес лоптица

коју он непрестано стиска

да не ухвати не удави не поцепа не поједе

лепо јато тањира с фаст фудом

Медвед на ланцу

на медведића везаног за дрво

нико не обраћа пажњу

од  досаде он се диже на задње ноге

љуља конопац сиве пионирске кравате

треба да му буде још мало досадније

па да животињски дечак постане налик

на нас хиљаду деветсто седамдесет осме

Дојење

млада свиња храни своје прве прасиће

они јој се не допадају

не допада јој се да им даје млеко

све што она жели је

да непрекидно посматра

како спахијска сељанка пјатакова

доји на грудима спахијине

чистокрвне штенце

Искрсавајуће пиле

ово пиле се није до краја испилило

непрестано излази и враћа се у јаје

као заслон на овалној филмској камери

која снима нешто неумољиво лепо

на површини белог неба љуске

 Дивокоза у џинсу

дивокоза с белим гузовима

у белим фармерицама кô у боба дилана

а у левом задњем џепу

вири прецртани репић

прве реченице стиха

 ПИЛОТИ СЕРЈОГИН[1] И ГАГАРИН:

СУСЕДИ У СМРТИ

гагарин, срећан:

с тобом

ми је овде

добро.

ти

растерујеш

aviončiće

и,

после краћих миловања,

они

постају твоји

серјогин, несрећан:

с тобом

ми је овде

лоше.

принуђен сам

да ти одузимам

aviončiće,

мада

још увек

ни сам не знам,

шта са својима

да радим

 ПОЛА ПАКЛЕ GITANES-a

1.      цигарета

црвена циганска хаљина

шије се према шеми парадајз метроа[2]

у коме се

харинга креће по кружници

без преседања

2.      цигарета

на крају филма „Цигани лете у небо“

сви главни ликови

покисну

мокро небо цичи

јер је цигански бог

болно сломио нос

3.      цигарета

хиљаду деветсто четрдесет четврта година

истребљење Цигана је завршено

у мраку нешто потпуно неправилно

увлачи се под европски шињел

оборене националности

4.      цигарета

Цигани сматрају да је њихова прадомовина

острво Ци

острво што не личи на острво

већ на индијску кашичицу

коју је

неко ко воли чај

искривио у заслађеној води

5.      цигарета

Савет народних комесара

донео је уредбу

„О мерама подршке прелазу номадских Цигана

на радни и седелачки начин живота”

првог октобра 1926. године

у редакцијама локалних новина

поред циганских мушкараца скакали су штампани коњи

...А онда сам дао целу паклу са свим осталим цигаретама гастарбајтеру, кад сам пролазио поред градилишта

                        молдавски радници

                        крију се од милиције

                        не боје се

                        јер је то игра –

                        стружеш своју националност

                        све док

                        она не почне да се мрви

                        на московске еполете

У пакли је још остала цигарета с пољским режисером Вајдом, чије се презиме с циганског преводи као „глава”; цигарета с фотографијама једанаест Цигана који су за време Великог отаџбинског рата добили одликовања хероја Совјетског Савеза; цигарета с mustalaiset (тако Финци зову своје Цигане); цигарета с Јапаном, једином земљом на свету где не живе Цигани, и цигарета с невероватним мушким именом Дуфуња.

---

[1] Владимир Сергејевич Серјогин, војни пилот, инжењер, неколико пута одликован због учешћа у Другом светком рату. Током једног пробног лета погинуо заједно с Јуријем Гагарином, поред кога је и сахрањен, уза зид Кремља. (Прим. прев.)

[2] Московски метро има облик круга у којем се укршта 11 линија. Кружна линија представља срж, најужи центар града и на мапама је углавном представљена тамноцрвеном бојом, па личи на парадајз. (Прим. прев.) 

Kafu Nagai „Suparnice”

Predstavljamo deo iz romana japanskog pisca Kafua Nagaija „Suparnice”, prevod s engleskog Marija Stajić (Štrikla), lektura i korektura Štrikla; izdanje Tanesi www.tanesi.co.rs

Vatrа dobrodošlice

(odlomak)

Kurajama je blago kucnuo lulom o poslužavnik s duvanom. „Ovde je uvek živahno. Koliko devojaka imaš?”

„Trenutno tri odrasle i dve mlade. Da, kod nas je veoma uzbudljivo.”

„Tvoja kuća je verovatno najstarija u Šimbašiju, zar ne? Koja je beše bila godina ere Meiđi[1] kad si otvorio kuću?”

„Da vidim. Prvi put sam u ovaj okrug došao da se zabavim. Nikad to neću zaboraviti. Bilo je to u vreme najžešće Sacumine pobune. Tada je majka moje Đukići još bila zdrava i jaka, pa su njih dve zajedno zarađivale za život kao gejše. Ali svet se otad sasvim promenio. Tih dana su ljudi govorili o Šimbašiju kao što bi danas o Jamanoteu[2]. Što se gejši tiče, ništa nije moglo da se poredi s četvrti Janagibaši. Posle toga došli su Sanjabori, Jošićo, Sukijamaći u Šitaji i druga takva mesta – otprilike baš tim redosledom. U kućama kao što je Akasaka donedavno su postojale gostinske sobe na spratu iznad prodavnica testenine, gde je čovek mogao dobiti devojku za dvadeset sena[3] i svi su tamo išli iz znatiželje.”

„Stvarno? Dakle, tako je tada bilo.” Kurajama je sa zanimanjem slušao starca. Polako je izvadio blokčić da bi zabeležio pojedinosti kojih se starac prisećao. Kurajama je smatrao da je dužnost pisca da lično sasluša priče očevidaca o prošlim vremenima, bez obzira na to koji ih starac ili starica pripoveda, i da ih sačuva za buduće dane. Zbog toga, kad god je dolazio u Šimbaši, nije propuštao da poseti Obanaju. Gospodar Obanaje bio je upravo onakav starac kakav je Kurajami bio potreban. A što se starca tiče, Kurajama mu je bio najbolji slušalac. U ovom užurbanom svetu, mali su izgledi da će čovek naići na još jednu osobu koja bi slušala trabunjanja i hvalisanja jednog starca s takvim poštovanjem i tako neumorno kao Kurajama-sensej. A kad bi proteklo malo više vremena između njegovih poseta, starac bi nestrpljivo primetio: „Pitam se šta li je sa sensejem.”

Starac, čije je ime bilo Kitani Ćođiro, rođen je 1848, prve godine ere Kaej[4], kao sin jednog manjeg hatamota, šogunskog vazala. Kuća njegovog oca nalazila se u oblasti Kinšibori u Honđu. Bio je zgodan momak, pa su mu govorili da mnogo liči na glumca Sanša VIII. Da je svet i dalje ostao isti, život bi mu bio kao u romanu, ali baš kada je prešao dvadesetu, šogunska vlada se raspala i on je izgubio svoje nasledstvo. Nešto kasnije, nakon što mu je propalo nekoliko poslovnih poduhvata kakve su osiromašeni samuraji tada započinjali, odlučio je da se oproba u zabavljačkim krugovima. Kao dečak uživao je dok je učio o veštini pripovedanja, pa je sada rešio da taj dar iskoristi kako bi zaradio za život. U to vreme živeo je čuveni pripovedač istorijskih romansi po imenu Ićizan, poznanik njegovog oca. Ćođiro je imao sreće što je postao njegov učenik. Nadenuo je sebi umetničko ime Gozan i ubrzo mu je pošlo za rukom da zauzme svoje mesto na pozornici za pripovedače.

Prirodna rečitost i lepo lice pomogli su mu da preko noći izbije na dobar glas. Negde u to vreme zapao je za oko Đukići, ćerki iz kuće Obanaja u Šimbašiju, nakon što ga je videla u jednoj čajdžinici gde je nastupao. Mnogo mu je pomagala i na kraju ga uzela za muža.

U braku Ćođira i Đukići rodila su se dva sina. Starac je želeo da starijem dečaku, Šohaćiju, priušti dobro obrazovanje i napravi od njega uglednog čoveka, pa da na taj način povrati nekadašnju slavu kuće svojih predaka. Ali Šohaći, rođen na slamnatim prostirkama u kući za gejše, još od osnovne škole bio je očaran svetom zabavljača. Otac ga je u više navrata oštro prekorio, pa ga čak i fizički kaznio nebrojeno puta. Na kraju je, ne znajući više šta da radi s njim, rekao sebi da, ako već stvari tako stoje, on tu ne može ništa da uradi nego da pusti dečaka da se oproba u tom zanimanju. I tako je Šohaći, kad je napunio dvanaest godina, postao učenik glumca Ićikave Danšua. Dobio je ime Ićikava Raišići, a nakon Danšuove smrti, kad je Šohaćiju bilo dvadeset godina, postao je toliko omiljen kao glumac da je to rasplamsalo ljubomoru među njegovim kolegama na sceni. Tada se, sasvim iznenadno, prehlada koju je dobio razvila u akutnu upalu pluća, pa je veoma brzo preminuo.

U to je vreme Šohaćijevog mlađeg brata Takiđira, koji se spremao da maturira u srednjoj školi, zbog nekog razloga pokupila policija prilikom redovnog privođenja mladih delinkvenata, pa je dobio opomenu. Čim se za to saznalo, izbačen je iz škole. I baš kad su sve te muke dovele starca do toga da se iz dna duše zgrozi nad svetom i nad svim što je u njemu, zavadio se i s vlasnicima dvorana za pripovedanje. U nastupu besa, starac je svima našao manu i na kraju je vratio svoju pripovedačku dozvolu.

Nikad on i nije bio pravi zabavljač u srcu, pa se zbog toga i ponašao tako svojeglavo, što je pak kod njegovih kolega izazvalo netrpeljivost. Što se njega tiče, zacrtao je sebi da će prihvatiti stvari takve kakve jesu i da će prezreti i sebe i svet, nesvestan da time samo pokazuje svoj stari ponos i nostalgiju za prošlim danima. Dok je njegov učitelj Ićizan bio živ, često je dobijao pozive za gozbe i zabave u čajdžinicama. Jednom je na zabavi povodom useljenja koju je priredio neki novopečeni bogataš, dozvolio sebi da ga ponese sopstvena rečitost, pa je izgovorio izvesne opaske koje su protumačene kao uvrede, te se njegov nastup rđavo završio. Otada je odbijao svaki poziv na slične događaje, objašnjavajući da takvi nastupi sputavaju njegov stil pripovedanja. Svoje je pripovedanje ograničio samo na pripovedačke dvorane.

Ako pripovedač ne može da nastupa onako kako želi, zašto bi se uopšte bavio tim poslom? A ako plemići i gospoda žele da čuju Gozanove priče, nek dođu u dvoranu za pripovedanje. Bez obzira na to ko sedi u publici – obični radnici ili gospoda – Gozan nije menjao svoj stil da bi udovoljio drugima. Po tome je nalikovao nekadašnjem pripovedaču Furjuu Šidokenu. Što je bio stariji, postajao je sve vatreniji prilikom nastupa i često je prekorevao publiku, istovremeno je terajući na smeh. Zbog toga mu je popularnost sve više rasla, pa je čak i u februaru i avgustu, mesecima kad je publike obično bilo veoma malo, Gozan uspevao da privuče priličan broj slušalaca. Kurajama Nanso je upoznao starca tako što je duže vreme bio redovni pokrovitelj kad god bi Gozan nastupao.

„Razmišljaš li nekad da se vratiš poslu?”, pitao je Kurajama. „Kad si se povukao, i ja sam prestao da odlazim u dvoranu za pripovedanje.”

„Ne. S obzirom na to kakav je svet danas, ne bi to ni imalo smisla. Nije ovo svet u kom ljudi žele da sede i slušaju pripovedače.”

„Danas, ako nije u pitanju film, ljudi jednostavno nisu zainteresovani, je li tako?”

„Gidaju[5] balade-drame, komične priče – sve što dvorana za pripovedanje ima da ponudi, danas je zastarelo.”

„Ne samo dvorana za pripovedanje. Isto je i s pozorištem. Kad čovek malo razmisli o svemu, ti si sasvim u pravu. Današnja publika ne mari da vidi i čuje pravu umetnost. Svi to kažu. Ljudi hoće jeftinu, brzu zabavu s dosta raznovrsnosti, a sve po ceni jedne karte. To mogu dobiti samo u bioskopu.”

„Tako je. Baš tako kako kažeš. Današnji pokrovitelji ne žele da odvoje vreme da ukažu poštovanje umetnosti jednog glumca ili pripovedača. Ne zanima ih. A nije li to razlog što se zbirke priča prodaju veoma dobro, iako su pripovedačke dvorane skoro prazne? Što se mene tiče, ne želim umetnost preko fonografskih snimaka, niti štampane priče pripovedača. Slažeš li se, sensej? Umetnost je sama po sebi zanos koji se stvara u umetniku dok nastupa. A taj zanos po svojoj prirodi opšti s publikom. Kad se to desi, i u publici se razvija isto osećanje i njeno zanimanje sve više raste. To je ta čudesna strana umetnosti. Ako slušalac i izvođač ne postanu jedno u svojim osećanjima, onda to i nije umetnost. Zar nije tako?”

Dok su sentimentalni starac i pisac kog je pregazilo vreme sedeli tako i kvasili grlo gorkim čajem koji se u međuvremenu i ohladio, i jedan drugog čašćavali lepim govorima, crvena vrata su kliznula u stranu i jedan glas je rekao: „O, zdravo. Zadovoljstvo je videti vas!” Bila je to Đukići, gospodarica Obanaje.

---

[1] Era Meiđi (1868–1912), period vladavine cara Meiđija, u čije vreme je Japan počeo da se osavremenjuje i izrasta u svetsku silu. (Prim. prev.)

[2] Deo Tokija u kom su živeli imućniji građani. (Prim. prev.)

[3] Sen je stoti deo jena. (Prim. prev.)

[4] Era Kaej (1848–1854), period vladavine cara Komeja. (Prim. prev.)

[5] Vrsta džoruri balade, nazvana po Takemotu Gidaju, sviraču šamisena koji je taj oblik i usavršio. (Prim. prev.)

Istorija se ne može izbrisati

O Vremenu žena ruske spisateljice Jelene Čižove, romanu koji je nagrađen Ruskim Bukerom, a kod nas je objavljen u KOV-u, u prevodu Ljubinke Milinčić.  

     Jelena Čižova se nedavno i sama priključila onome što je postalo uobičajena zimska razonoda srednje klase u Rusiji: sunčanje u velikim hotelskim kompleksima u Egiptu. Zajedno sa svojom prijateljicom, takođe odraslom u Sankt Peterburgu, pridružila se reci ljudi koja se slivala u nepreglednu salu za ručavanje sa stolovima prepunim peciva i mesa koje se pušilo.

     Najednom, obe su osetile nelagodu i ustuknule. Čižova je pitala svoju prijateljicu o čemu razmišlja. Ali nije morala. Delile su zajedničku prošlost: rođake koji su gladovali 872 dana za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada zvao Sankt Peterburg, kada su inženjeri u poljima oko grada eksplozivom pravili ogromne grobnice u koje su zakopavali tela umrlih.

     Čižova je za trenutak imala osećaj da to obilje hrane gleda očima svojih rođaka na umoru. Budući da je rođena 1958. godine, ona je o opsadi učila iz sovjetskih udžbenika. Prema zvaničnoj istoriji, bila je to pobeda patriotizma. Prava, zastrašujuća istina doprla je do nje dok je krišom slušala majku i prabaku, koje su u opsadi izgubile veći deo porodice. Tihe razgovore dveju žena uz čaj.

     Delovi ovih razgovora čine okosnicu romana Vreme žena, koji je osvojio Ruskog Bukera, najprestižniju književnu nagradu u zemlji. Čižova priča o tri starice koje ranih šezdesetih godina prošlog veka odgajaju devojčicu u jednom od državnih stanova, gde se svakodnevni poslovi pranja posuđa i veša prepliću sa sećanjem na progone i glad.

     Reč je o iskrenom i emotivnom romanu, što posebno pada u oči na književnoj sceni kojom već dugo vladaju misaoni trikovi postmodernizma. Čižova se nada da su ruski autori najzad spremni da ukažu na dobro i zlo u sovjetskoj prošlosti. Za vreme Leonida Brežnjeva ljudi su u strahu okretali glavu od prošlosti, pod Putinom, kaže Čižova, strah je smenila ravnodušnost. „Većini ljudi to jednostavno više nije zanimljivo“, priča energična spisateljica dok puši cigaretu. „Nemaju osećaj da se istorija nastavlja. Čini im se da je devedesetih sve počelo. Kao da smo svi rođeni tada.“

     Sankt Peterburg, međutim, nije grad u kojem je lako izbrisati istoriju. Majka Jelene Čižove gledala je kako joj braća umiru od gladi dok šverceri odnose šake zlata u zamenu za veknu hleba. Njen je otac bio prisiljen da se priključi borcima u nezvaničnim odredima koji su u malim grupama i sa samo jednom puškom slati na nemačke tenkove. Roditelji nisu ni pokušali da objasne sve to svojoj ćerki. Ali prabaka Jelene Čižove bila je drugačija. Ona bi se rasejano predala sećanjima, skoro kao da govori samoj sebi. Kada je petogodišnja Čižova recitovala pesmu o afričkim ljudožderima, baka joj je otkrila da su izgladneli stanovnici Lenjingrada jeli leševe.

     „Pitala sam je: ’Gde su ih nalazili?’“, priča Čižova. „Za mene je to bilo poput bajke. Rekla je da su ih ljudi kupovali na pijaci misleći da je reč o običnom mesu, kao i da su, u vreme kad je ona radila u bolnici, tela ostavljana blizu bolničke kapije, pa bi do večeri, kad je polazila kući, s njih već bili odrezani mesnati delovi. Pričala je o tome mirno i ja sam je mirno slušala.“

     Iako su razgovori naglo prekinuti kad je Čižovoj bilo šest godina, utisnuli su joj se duboko u pamćenje. Kad su joj nastavnici kasnije govorili: „Svi stanovnici Lenjingrada stali su kao jedan u odbranu grada“, ona je mislila: zločin je bio ne evakuisati decu. Četrdeset godina kasnije, uporni glasovi starica ponovo su progovorili Čižovoj i ona je napisala roman.

     Ispisan na jedva devedeset pet strana, ispričan kroz razgovore koji su često zatomljenog značenja, Vreme žena nije ubrajan među moguće dobitnike Bukerove nagrade u Rusiji, a neki kritičari nisu skrivali ni prezir. Pišući o najboljim knjigama objavljenim u 2009. godini u Literaturnoj gazeti, Kiril Ankudinov se podsmeva „literaturi koja sedi na truplu svoje prabake i opija se uspomenama na to kako su se ljudi lepo vladali pod Brežnjevim“, a Jevgenij Jermolin se žali na popularnost „grobljanske erotike“.

     Prošlost nesumnjivo privlači ruske umetnike. Svi romani u užem izboru za nagradu prožeti su osećanjem 20. veka primetila je Jelena Djakova, kritičarka Nove gazete. „Nakon postmodernističkog perioda, ljudi su u potrazi za moralnim uporištima, a najlakše ih je naći u životu svojih prabaka“, rekla je ona. „Teoretski, zaključili smo da nema pristojnih ljudi u Rusiji, ali, s druge strane, iskustvo nam govori da su takvi ljudi nekad ipak postojali u ovoj zemlji.“

     To je slučaj i s fikcionalnim bakama Jelene Čižove koje nisu nikakvi disidentski tipovi, ali ipak dolaze u sukob sa sovjetskim sistemom u nastojanju da zadrže nemu devojčicu Sofiju podalje od državnih domova za hendikepirane. U trenutku očaja, znajući isuviše dobro kakav težak život čeka devojčicu pod državnim starateljstvom, jedna od baka pokušava da je pripremi:

Dešava se, odvode decu. Zatvore, i nama ne daju ni da priđemo. Bićeš sama. Zato znaj, ma gde da si, ja ću biti s tobom. Svaki dan ću biti s druge strane ograde. Tako ću ići dok me Gospod ne uzme. Možda me nećeš videti, ali svejedno znaj – tamo je moja baka.[1]

     Jelena Čižova se čudila kada su joj se, pošto je dobila nagradu, odasvud počeli javljati nepoznati ljudi predlažući joj da se pridruži njihovim književnim krugovima. („Izgleda da sam se mnogo promenila otkako sam dobila nagradu“, jetko je primetila) Kada je Sovjetski Savez počeo da se raspada, prebacila se sa studija ekonomije – njena teza ticala se troškova u proizvodnji mašinske opreme – na nastavu engleskog, a zatim je devedesetih ušla i u nesigurni svet biznisa. Poslednji „skok“ dogodio se na krstarenju blizu turske obale, kada se turistički brod zapalio, a ona bila zatvorena šest sati u svojoj kabini, čekajući pomoć.

     „Razmišljala sam da li je bolje da se prepustim vatri ili se bacim u more“, rekla je Čižova, koja je udata i ima dve ćerke. „Shvatila sam tada da sam postigla mnogo u životu, ali da ništa od toga nije bilo ono pravo. Kad smo bili spaseni, odlučila sam da sve ostavima iza sebe i počnem da pišem.“

     Bilo je to 1996. godine. Otada je pisala šest sati dnevno, bez predaha, što je uslovilo nastanak pet romana, od kojih je tri dospelo u najuži izbor za Bukerovu nagradu u Rusiji. Ne iznenađuje stoga što spisateljica na svoj rad gleda kao na neku vrstu moralne hitnje. Istorija se ponavlja u Rusiji, primećuje ona, stara zla pojavljuju se u novim oblicima i ako nismo u stanju to da shvatimo, samo ćemo ponavljati iste strašne greške. Glas joj, međutim, postaje mekši kada treba da odgovori na pitanje da li je njen roman politički.

     „Iskreno, napisala sam ga za one koji su umrli“, kaže Čižova. „Napisala sam ga za njih. Razgovarala sam s njima i uvek sam osećala da me oni slušaju.“

Njujork tajms, Elen Beri, objavljeno marta 2010.

Prevod s engleskog i lektura ©Štrikla

---

[1] Jelena Čižova, Vreme žena, prevod s ruskog Ljubinka Milinčić, KOV, Vršac, 2010.